Garažni film na FEST-u

GARAŽNI FILM

Garažni film u Srbiji je nastao po srodnosti sa pojmom garažnog roka. Prvenstvena odlika ovog usmerenja, baš kao i u garažnom roku, jeste kreacija sa malim brojem saradnika, minimalnim finansijskim i tehničkim sredstvima i visokim stepenom autorske slobode. Specifičnost garažnog filma je naglašeno bavljenje podžanrom "filma o filmu" i intimistički pristup naraciji koji se naglašava pojavljivanjem autora u glumačkim ulogama. Važna odlika je i esejističnost. Tvorci naziva su autori Saša 

Radojević i Milutin Petrović. Na tribini, koja će se održati tokom predstojećeg FEST-a, biće  predstavljen koncept Garažnog filma, svojevrsni manifest ovog pravca.

          U prethodnih nekoliko godina u Srbiji je realizovano više ostvarenja koji pripadaju ovako formulisanom pojmu garažnog filma. Reč je o filmovima "Narcis i Eho", "Ljuljaška" i "Država", ali kao svojevrsne preteče garažnog filma su "Zemlja istine, ljubavi i slobode" i "Jug jugoistok" Milutina Petrovića.

          Na ovogodišnjem Festu, na kojem će ovaj pravac biti posebno promovisan, biće predstavljena nova dela autora garažnog filma: "Okean" Tamare Drakulić, "Unutra" Jelene Marković i Mirka Abrlića, "Petlja" Milutina Petrovića i "Žigosana" Saše Radojevića. Razgovarali smo sa autorima o ovom pravcu i njihovim pogledima na film.

-Kako je došlo do formulisanja pravca Garažnog filma?

Milutin Petrović: Mi smo onako baš beogradski opušteni i spori. Shvatili smo da postoji već desetak filmova koji očigledno predstavljaju pokret, stil, izam, zatim da smo svi mi koji smo ih napravili međusobno prijatelji, da smo u skoro svakom filmu jedni drugima nešto pomagali, i eto tek onda rešili da svemu tome damo ime...

Saša Radojević: Krajnje spontano je došlo do formulisanja pravca Garažnog filma. Po srodnosti sa pojmom Garažnog roka. Minimum finansijskih uslovnosti i maksimum stvaralačke slobode karakterisao je ono što smo radili i kada se ispostavilo da ti filmovi imaju sličnosti - intimističko tretiranje podžanra filma o filmu - rodio se naziv Garažni film.

- Govori se o specifičnoj estetici mikrobudžetnih filmova, koja je svesni odabir, više nego proizvod okolnosti. Kako budžet utiče na film?

Tamara Drakulić: Niski budžet nameće određena ograničenja, ali ta ograničenja potencijalno šire prostor vaše kreativnosti. Kao kad otvorite frižider i napravite ručak od onog što se u njemu nalazi. Mislim da niski budžet, u vereme današnje tehnologije, otvara prostor da se prema filmu odnosite onako kako se slikari odnose prema platnu, bez presije koju nameće vreme koje na snimanju znači novac, i velikog broja ljudi koji su potrebni za upravljanje tehnikom koju visoki budžet obezbeđuje. 

Milutin Petrović: Budžet je kao izbor tehnike za slikara. Nekada možeš da radiš ogroman mozaik, a nekada akril koji mackaš svojim dlanovima. 4K kamere i dronovi su kao izbor četkica. Mislim da ovo vreme i ovaj prostor zahtevaju da se slika grubim potezima bez svih tih džiberskih, baroknih džidžabidža. 

Jelena Marković: U mom stanu, hodniku i podrumu, kao i u stanu i podrumu mojih roditelja, mnogo je scenarija koje želim da režiram. Neki od njih sigurno koštaju deset puta više od „Unutra“, ili od prethodnog, „Države“. Što se tiče specifične estetike mikrobudžetnih filmova, preciznije je govoriti o pojedinačnim specifičnim estetikama, a ne o zajedničkom estetskom imenitelju. Zajednički imenitelj pre postoji za ono što nazivamo garažnim filmom, a to je sloboda i zadovoljstvo u razmišljanju. Dakle, u pitanju je vanestetska kategorija, pre idejna.

Saša Radojević: Za sebe mogu da kažem da se [moji filmovi] ne bi razlikovali [kada bi imali veći budžet] ukoliko bih bio i producent tih filmova. Potreba da se na estetizovan način preispituju osećanja, mračne politike i misteriozni osmesi puno je snažnija od velikog novca. Naravno, veliki budžet je prihvatljiv, pre svega, ukoliko bi olakšao zadovoljavanje te potrebe.

-Kako garažni filmovi komuniciraju sa publikom?

Milutin Petrović: Zato smo svemu i dali takvo ime, zato što je lako sve uporediti sa garažnim rok bendovima. Poštuješ tradiciju i naslanjaš se na najbolje primere iz istorije toga čime se baviš, ali radiš baš onako kako hoćeš. O publici razmišljam kao o jednoj osobi koja gleda pokretne slike čiju projekciju sam ja napravio. Po Hičkoku je to ustvari režija, razmišljanje samo o tim očima. I o umu i duši koja je iza njih. 

Jelena Marković: Garažni filmovi se prave da ih publika gleda, i to što veći broj. Slobodni su i pristupačni, nisu ograničeni na neku grupu. Mejnstrim publika uglavnom gleda ono što ima marketing, što je zastupljeno reklamama i medijskim prikazima i vidljivom distribucijom. Garažni filmovi nemaju marketing. Znači da je ta publika uskraćena da sazna o našim filmovima, to je sve. Inače bi ih gledali, a to je potencijal i da ih zavole. 

Saša Radojević:  Odlično komuniciraju sa publikom, jer su oličenje neposrednosti i prirodnosti. A svako u masi mejnstrim publike je individua koja se suočava sa svojim intimom. I tada lako može da komunicira sa garažnim filmovima.

-Šta Vas motiviše da stvarate u uslovima ograničenog budžeta? 

Tamara Drakulić: Imam nešto što hoću da kažem. Bilo bi glupo sa to ne uradim zato što nemam para, zar ne? Sa druge strane, ne vidim razlog, i čak mi se čini kao proizvod navike, da ta moja rečenica košta koliko prosečan film u Srbiji. Smatram da ekipa uključena u realizaciju filma treba da bude plaćena za svoj rad, isto onoliko koliko se to plaća na visoko budžetnom filmu. Film sam po sebi ne mora i čak, posebno u zemlji siromašnoj kao što je Srbija, ne treba da košta onoliko koliko se uglavnom smatra da mora. Produkcija je kreativan posao a veoma malo ljudi koji se bave filmom kod nas joj tako i pristupa. Niskobudžetno se, uglavnom, izjednačava sa neozbiljnim, skupo sa kvalitetnim.

Jelena Marković: Motiviše me sloboda da mislim. Stvaram filmove i umetnost jer taj proces jesam ja. Podrška institucija i visina budžeta nemaju veze ni sa čim od toga. Pa ni zakoni ni akti ni strategije za kulturu i umetnost nemaju veze sa umetnošću i slobodnim mišljenjem, ni ovde ni globalno. Zašto bi onda raspodela resursa imala? Nisam toliko naivna da sedim i čekam slobodu u vidu budžeta koji bi mi dala neka institucija.

Saša Radojević: Napravio sam “privatni Holivud”, sastavljen od ljudi koji oplemenjuju filmove koje radim. Od mene polazi priča, a od njih stiže sve ostalo. U tom procesu otkrivaju se velika blaga koja postoje u tim ljudima, ali i u ambijentima koje beležimo kamerom. Nikakvi budžeti i institucije nisu dovoljni da zamene zadovoljstvo zbog ponekog osmeha, pogleda ili staze u filmu.

-Da li zaista svako može da snimi film, ili je za to ipak potrebna hrabrost i beskompromisna upornost? 

Tamara Drakulić: Za svaki je poduhvat potrebna određena upornost. Realizacija filma uglavnom podrazumeva kompromis te na ovaj ili onaj način kompromitovanih filmova ima na pretek. Kompromis se ekspertno zakamuflira u društvenu osvešćenost, ili obrnuto. To je ono što kulturno-društvena politika određuje. Film treba da je angažovan na način na koji je društvu danas potrebno. Tako društvo sve više programira pojedinca, umesto da pojedinac svojom samosvešću utiče na program društva. Kada je film završen evaluacija kvaliteta se vrši po sličnim kriterijumima. To je jako vrzino kolo i da, potrebno je dosta hrabrosti i osvešćenosti ne bi li se iz njega izašlo.

Jelena Marković:  Danas se sve dovodi u pitanje, pa i to šta je film. Zapisi su drugačiji, optičko beleženje zamenjujemo pamćenjem razlike u odnosu na kodiranu sliku, koju ne možemo dodirnuti, pa ni videti, zapravo. Ovu neopipljivost novog zapisa filma prati i dekonstrukcija forme, namerna i slučajna. Prati je i hiperprodukcija. U tom smislu - da, svako ko se dočepa digitalnog snimača slike, ako je uporan, može napraviti film. Ne mora uopšte biti hrabar. Međutim, za mene je pravo pitanje šta rade filmovi koji se prave. Ako oni pokreću duhove u nama i oko nas, to je dobro, biće i pitanja. A za to je potrebno talenta, slobode i mnogo rada.

Da li ćemo u budućnosti videti još novih autora koji stvaraju u ovom pravcu? 

Milutin Petrović: Kada sam snimio "Zemlju istine..." bio sam siguran da sam probušio rupu na koju će nagrnuti desetine genijalnih mladih ljudi željnih toga da nešto kažu. Da će "napraviti bendove" i "urlati" sada tako dostupnim kamerama, solirati na besplatnim montažnim programima... Ali ne, svi ti studenti, navodno željni prilike da snime film, oni bi da daju intervjue, da dobiju pare od evropskih fondova, da voze džipove, da stave slušalice na uši, gledaju u monitor i klimnu glavom asistentu koji vikne "akcija!". 

Kao njihove "prave" kolege, uzori iz džet seta srbijastana... Stvari se odigravaju mnogo sporije nego što sam očekivao, ali mislim da je estetika garažnog filma nešto što sigurno ima budučnost. Ove godine pokrenuo sam svoju privatnu školu filma PREDITOR (www.preditor.rs). Zadatak te zanatske radionice je upravo da reši sve te probleme razmaženih maminih maza koje glume buntovne mlade ljude po državnim akademskim ustanovama.