Intervju sa Vukom Ršumovićem

Vaš  prvi dugometražni film bio je do sada prikazan na oko dvadeset festivala na kojima je sjajno primljen, a na nekima od njih osvojio je i značajne nagrade. Šta je to što je ovu priču izdvojilo i bilo odlučujući faktor u tome da nju izaberete za svoj debitantski film?

Vuk Ršumović: Kao što verovatno već znate, priču o dečaku pronađenom među vukovima u Bosni ispričala mi je moja supruga, Ana Tomović, i to pre više od pet godina. Ja sam svoje studije završio krajem devedesetih, a na Akademiji sam za veliki broj studentskih kratkih igranih filmova pisao scenarije, čak oko petnaest čini mi se, i to sarađujući sa različitim rediteljima. Međutim, posle studija se dugo nije ništa dešavalo, nikakvi pozivi, ništa, i vi dolazite u situaciju da radite razne druge poslove, naravno profesionalno, ali da svoje priče držite u fioci. Razvijao sam i neke druge scenarije, ali sam u jednom trenutku shvatio da te priče nisu dovoljno jake i moćne da bi gurale projekat napred. Priča «Ničijeg deteta» je imala to u sebi, što su prepoznali i na različitim radionicama na kojima sam razvijao scenario, pre svega na Binger-u u Holandiji. Kada imate takvu priču, čini mi se, nije teško doći do njene realizacije.

Vi ste po obrazovanju scenarista i dramaturg, ali na ovom filmu potpisujete i scenario i režiju. Kako ste se odlučili za taj korak?

Vuk Ršumović: Sticajem okolnosti desilo se da režiram film, mi smo prošli kroz razne faze i ja sam prvenstveno ovu priču razvijao kao scenarista, te bio u komunikaciji i sa nekim rediteljima. Međutim, u nekom trenutku se dogodilo da je projekat ostao bez reditelja, a već je bio finansijski podržan, i morali smo da donesemo odluku da li ćemo odustati ili naći neko prihvatljivo rešenje za veoma kratak vremenski rok. Moja supruga, Ana Tomović, i Mirko Bojović, montažer filma, nekako su me ubedili da ja to mogu, što sam zatim bojažljivo predložio mom producentu Miši Mogoroviću. Na sreću, on je u potpunosti stao iza mene i mislio je da je to odlična ideja budući da sam već dovoljno dugo bio u toj priči i da imam kompletnu viziju kako želim da je snimim.

Da li su se scenarista i reditelj u Vama sukobili tokom snimanja?

Vuk Ršumović: Reći ću nešto što sam izjavio i ranije: ja sam scenarista i čini mi se da je scenaristički posao teži od rediteljskog, te mi je u tom smislu režiranje ovog filma bilo uživanje. Preporučio bih svim scenaristima da razvijaju svoje projekte na taj način pošto inače postoji tendencija da to rade reditelji, odnosno da oni sami sve rade i uopšte ne sarađuju sa scenaristima. Ne vidim zašto bi scenarista bio manje autor i imao manje prava da razmišlja u tom pravcu, inače je njegova pozicija negde specifična, čak i patetična na neki način, jer ti pišeš scenario i vizualizuješ to, a onda zapravo predaješ nekom drugom u ruke ko će to dalje razvija. Naravno,  on to čini uz nove ideje i najbolje namere - ali je to na kraju ipak samo delimično tvoje; prosto taj finalni proizvod pripada više nekom drugom. Da se vratim na svoj film, ja sam napravio finalnu verziju scenarija nekoliko meseci pre početka snimanja i onda sam morao da se odreknem nekih scena jer sam shvatio da prosto nisu bile potrebne. Samo mi se jednom desilo da sam nešto krenuo da ispravljam u toku samog snimanja, a onda me je pomoćnik režije Miloš Radunović opomenuo kako ne smem to da radim jer sam pod stresom, te da nisam u stanju da donesem ispravnu odluku o menjanju nečega što je scenarista napisao i o čemu je sigurno dobro razmislio. Kad sam mu rekao: «Ali ja sam scenarista ovog filma!», on je odgovorio kako to nema nikakve veze (smeh). Na kraju sam to ipak izmenio jer mi je bilo potpuno jasno šta hoću da uradim i sve je ispalo dobro, ali mislim da je to bio fantastičan savet i da je dragoceno pored sebe imati ljude koji će vam tako nešto govoriti.

U ranijim intervjuima govorili ste o važnim uticajima poput Dejvida Linča, Martina Skorsezea i više puta isticanog «Divljeg deteta» Fransoa Trifoa. Šta je to iz savremene kinematografije što je ostavilo presudni uticaj na vaš rad?

Vuk Ršumović: Ja nemam formalno rediteljsko obrazovanje, kao što je već rečeno, ali mislim da je apsolutno najvažnija stvar za bavljenje filmom upravo gledanje filmova. Onaj ko želi da se bavi filmom mora da gleda filmove bez prestanka, i to je najbolja škola jer kupite brojne uticaje i razne reference koje vam se zatim spontano vraćaju i utiču na neke odluke. Jedan od filmova koji bih mogao da izdvojim i koji je bio važan i meni i Damjanu Radovanoviću, direktoru fotografije, je «Glad» Stiva Mekvina, a dodao bih još jedan sjajan nemački film, «Životi drugih».

Deca su svakako najvažniji deo ovog filma i sa njima je radio veliki broj ljudi, od Vas i Vaše supruge, do psihologa i defektologa.  Šta je Vama bilo najzanimljivije, a šta možda najnapornije tokom tog pripremnog procesa? Da li ste možda naučili nešto od dece?

Vuk Ršumović: Da, svakako da je rad sa decom bio izuzetno važan aspekt ovog filma, pogotovo kada za glavnog junaka imate jedno stvorenje koje je u počeku čak više životinja nego ljudsko biće. Kako priča odmiče, on postaje socijalizovani mladić, što je veliki razvojni put i strašno zahtevna uloga za nekog ko nije profesionalno obučen da glumi. Međutim, meni su bile važne neke stvari kod mog glavnog glumca: njegova imaginacija, da ne imitira mehanički neke stvari, zatim ta sugestivnost i emotivnost, nekakva osećanja prema životinjama, i naposletku fizička spretnost. To se sve poklopilo kod Denisa i veoma mnogo je pomoglo, ali ne bih rekao da u toku snimanja desilo nešto nepredvidivo što bi uticalo na tok rada. Ono što je zanimljivo jeste da je zapravo rad sa decom negde uslovljavao i rad sa svim ostalim glumcima, što je odgovaralo mom osećaju prema filmskoj glumi koja treba da bude krajnje svedena. Deca su bila reper i referenca profesionalnim glumcima, dok su isto tako starije kolege pomagale i olakašavale deci u tom pripremnom radu i na samom setu.

Da li je do sada neka dečija publika imala priliku da gleda film i kako su na njega reagovali?

Vuk Ršumović: Film je bio na jednom festivalu u Švajcarskoj i tamo dobio nagradu od žirija mladih, ali ja nažalost nisam mogao da prisutvujem i lično čujem njihove komentare. Bez obzira na to, mi zaista želimo - i pred distribuciju ćemo se potruditi da to i ostvarimo - da privučemo mlade, konkretno srednjoškolce i tinejdžere, jer negde mislim da baš ta generacija treba da odreaguje na «Ničije dete».

Maša Seničić