Intervju sa ekipom omnibusa Kvintet

«Kvintet» predstavlja omnibus od pet priča koje se bave pitanjem identiteta, a za protagoniste imaju ljude koji nisu sasvim sigurni gde pripadaju; osim toga, Berlin je takođe lajtmotiv koji se pojavljuje u svim ovim kratkim filmovima. Recite nam malo više o tome kako je «Kvintet» nastao.

Jelena Stupljanin: Mi smo se zapravo upoznali na festivalu u Berlinu gde smo se sprijateljili i u razgovoru shvatili da svi govorimo mnogo jezika, živimo i radimo na raznim stranama, pa je priča krenula odatle. Došli smo do toga da nas sve zanima upravo to pitanje identiteta, a jedini okvir za priče koji smo postavili je bio taj da se svuda makar pomene Berlin, da se na neki način prožima kroz svaki od filmova. Taj grad svima nama predstavlja nešto značajno, a osim toga je i veliki evropski kulturni centar, filmski pre svega.

Sanela Salketić: Da, osim toga nije bilo nekog pravila za priču. Recimo, producentkinja i glumica u mom filmu, Demet, sa mnom je napisala scenario, ali smo zbog uslova snimanja morali značajno da ga izmenimo na licu mesta. Između ostalog, prilagodili smo ga i fenomenalnom glumcu koji se pojavljuje kao taksista, a koji je na kasting došao zbog neke mnogo manje uloge. Kad sam ga videla, pomislila sam - okej, sada pišemo film za njih dvoje.

Veoma je zanimljivo što je Vaš film sniman u Istanbulu, a Vi ne govorite turski. Na neki način, ovakav pristup snimanju stavilo Vas je u sličnu poziciju stranca u kakvoj se i nalazi većina likova u omnibusu.

Sanela Salketić: Demet, koju sam već pomenula, je turskog porekla, i to je razlog što smo film snimali tamo. Ali da, u pravu ste, ja ne govorim turski i moram da priznam da je snimanje na potpuno stranom jeziku bilo jedno neprocenjivo iskustvo, čist filmski rad. Smatram da bi svaki student trebalo da snimi jedan film na jeziku koji ne razume, jer komunikacija nisu samo reči, to je i pogled, pokret i tako dalje. Važno je poverenje, naravno, da se glumci drže teksta, ali kada se jednom fokusiraš na druga čula filmski rad postaje zanimljiv, jer onda su slike u pitanju, baviš se time šta se vidi. Takođe je bitno i to da je identitet mnogo više nego samo jedna reč ili jedno ime.

Arijele, u Vašem filmu se događa druga, ali isto tako zanimljiva stvar vezana za jezik: Vaš se junak nalazi u svom rodnom gradu, ali dolazi u situaciju da govori na nemačkom, jeziku zemlje iz koje je deportovan.

Arijel Šaban: Pa da, za glumca je to bilo dosta čudno, prvo je trebalo da snimamo na engleskom i tako smo se pripremali, ali u jednom trenutku smo odlučili da ima više smisla to raditi na nemačkom. Sva sreća, on je znao malo nemačkog, pa mu to nije toliko teško palo. Meni je bila važna i ta kulturna razlika između njih, imamo Bosanca koji je bio deportovan i Nemca snoba, koji dolazi iz bogatijeg dela Berlina. Čini mi se da je u tome njihov najveći sukob. Međutim, ja takođe ne znam nemački, tako da se slažem sa Sanelom u vezi sa pozitivnim stranama ovakvog rada, više se fokusiraš na vizuelno, što je esencija filma, da se pobegne iz verbalnog u neverbalno. Loša strana je što ima nijansi u jeziku koje onda ne možeš da razumeš.

Nadovezaću se na to što ste pomenuli, o kulturnim razlikama. Da li možda mislite da je ovakva vrsta omnibusa dobra prilika za upoznavanje sa drugim kulturama, za publiku i za autore?

Arijel Šaban: Pozitivne strane su to što ćete neki film iz omnibusa odgledati, iako možda ne biste odgledali da stoji sam; sa druge strane, ukoliko je neki film u omnibusu loš on može da povuče i sve druge filmove. Isto tako, jedan odličan film može da vuče ostale.

Jelena Stupljanin: Mislim da je najveći izazov omnibusa u tome da se pravilno sklope priče, pokušali smo da to uradimo kroz neki ritam i između ostalog kroz muziku, iako će svaki gledalac za sebe moći da kaže da li smo u tome uspeli ili ne. Najznačanije  i najlepše da se vidi u omnibusu je ovo što je produkcijski bilo najteže, ta šarolikost i multikulturalnost, a osim toga su zanimljivi različiti rediteljski pristupi koji takođe dolaze sa drugih strana planete.

Sanela Salketić: Ja bih rekla da je ovakva vrsta filma dragocena za filmadžije i sve članove ekipe koji rade na njemu, mnogo više nego za publiku. Autori dobijaju priliku da razbiju svoje predrasude, a to je za svakoga veliki dobitak. Što se tiče publike, ne znam koliko omnibusi imaju potencijala da pomere nešto, za to je potrebna neka apstrakcija, biti spreman da promeniš mišljenje, ali to je uostalom i zadatak umetnosti, da bude provokativna.

Da li je veći izazov praviti film za omnibus nego kratkometražni film koji će biti prikazivan kao celina? Da li film dobija neku novu vrednost ili novi teret kada se prikazuje u društvu drugih filmova?

Sanela Salketić: Pre svega, mislim da je tu najvažniji redosled kojim stoje filmovi u omnibusu, kao redosled scena u filmu, te u tom smislu iskreno nemam odnos prema tome budući da je moj film prvi. Ono što je u pragmatičnom smislu značajno kod omnibusa je mogućnost da vaš kratkometražni film vidi mnogo veći broj ljudi.

Arijel Šaban: Meni je najznačajnije to što film iz lokalnog prelazi u neki globalni kontekst. Odjednom se priče povezuju jedna sa drugim, gledaoci instinktivno prave konekcije između filmova i to ih podiže na neki viši nivo.

Film je sniman na nekoliko prilično udaljenih geografskih tačaka. Da li Vam je ambicija da film prikažete u svim gradovima o kojima se u njemu govori?

Jelena Stupljanin: Naravno da jeste! Film je za sada bio na festivalu u Sarajevu prošle godine, kao i na jednom festivalu u Njujorku, a postoji mogućnost da se prikaže i u Berlinu i u Italiji. U svakom slučaju sam sigurna da će, ako ne omnibus, svaki od ovih kratkih filmova biti prikazan u gradu u kom je snimljen.