Intervju sa Ivanom Jovićem, rediteljem filma „Isceljenje"

Kako je nastala ideja za film?

• Ja sam pre svega, između 2000. i 2004. četiri godine radio na projektu psiho-socijalne podrške deci sa Kosova. Na Kosovu sam prvi put video nešto što me je inspirisalo za film koji je trebalo da bude diplomski: to je priča o Albankama koje dovode svoju bolesnu decu u manastir Zočište,  na mošti Svetih Vračeva da ih iscele.  Nakon što su Zočište Albanci srušili, oni su krišom noću, tome sam bio i očevidac, donosili cigle i vraćali ih tamo. Odakle su te cigle, ne znam; dakle nisu zidali, nego su samo stavljali te cigle, koje su, pretpostavljam, uzete iz srušenog manastira. Oni bi ih vraćali, a negde ujutro, posle službe, oni bi dovodili decu i toj je deci bilo bolje. Dakle, to je nešto što mi je prosto bilo zanimljivo. Nakon toga smo pokrenuli jedan dokumentarni projekat koji se bavi žrtvama Drugog svetskog rata i žrtvama u NDH, i onda nam je jedan pravoslavni sveštenik ispričao da se događa da Hrvati koji su učinili zločin protiv Srba dolaze da traže oproštaj od pravoslavnog sveštenika i da je on sam imao iskustvo da su neki ljudi dolazili da traže oproštaj podstaknuti time što su im se deca rađala bolesna.  To je dokumentovano i  to je nešto čemu smo mi prisustvovali; odatle ta mešavina tuge, vere i potreba da se nađe način na koji se prevazilazi ta drama ulaskom u prostor ljubavi i praštanja. I to nije običaj samo kod Albanaca ili Hrvata, isto postoji i kod Srba, koji iz istih razloga odlaze kod hodže po zapis. Kad te muka negde natera ti počinješ da tražiš onog Boga koji može da ti pomogne, a onaj koji pomaže jeste onaj sa kojim sarađuješ,  dakle od kojeg dobijaš oproštaj. Mi smo s te strane izbegli tu vrstu katihetičkog podučavanja, zašavši u prostor zapitanosti koliko je ljubav moćna i koliko je moćno ono što je doneo Hristos, a to je poruka da su svi jedno i da je vera nešto nadnacionalno,  što povezuje ljude u ljubavi, a ljubav je jednaka praštanju. Ne možete da volite čoveka kome ne možete sve da oprostite.

Otkud to da se ti kao diplomirani učitelj baviš filmom? Šta te je privuklo filmu?

• To je vrlo zanimljivo, tu sad možemo da krenemo sa onim: „Kao mali sam...“, do psihoanalize bih došao sa ovim odgovorom. Ali, pitanje je šta je čovek. Da li je čovek samo profesija? Kad kažeš „učitelj“ to te veže za mnoge stvari kao ličnost. Ja sam u jednom trenutku probao da se bavim filmom, ali nisam razumeo ni filmski svet, niti sam razumeo tu umetnost koja se tada događala preda mnom. I nije me uzimalo, u smislu istraživanja tananosti ljudskog bića. I tretman pitanja smrti i ljubavi, koja su mene, u tom periodu kada sam ulazio u film, interesovala,  bio mi je nekako razočaravajući. Tražio sam više od toga i nisam to nalazio u domaćoj, ali sam nalazio u drugim kinematografijama. Pa sam onda, pošto nisam mogao da budem ruski ili skandinavski reditelj, probao da budem srpski, a onda sam video da je tu usledio jedan veliki nesporazum i kao mlad nisam mogao ništa da uradim povodom toga. Kako sam došao na Učiteljski fakultet tek je duga priča… ali u tom poslu zapravo dodiruješ ljudske duše i  kreiraš jedan  pogled na svet. A šta je umetnost nego jedno malo kreiranje pogleda na svet. I te dve discipline (režija i pedagogija) nisu toliko daleko, zapravo, sad mi se čini da nisu. To je dugo ležalo u meni, i kad sam se umorio od svega, od tog dugogodišnjeg rada sa decom i mladima, moja supruga je rekla: „hajde da snimimo film, to ne može biti stresnije od ovoga što sad radiš“, i mi smo snimili film, kao odmor od svega. Veliku zahvalnost dugujem tu Zoranu i Svetlani Popović, čiju sam školu završio i koji su me naučili osnovnim koracima, koji su mi dali hrabrost i rekli da je moguće sve bez obzira na to u kom period života počinjete. Da nije bilo njih, verovatno ne bi bilo ni ovog filma. Oni su mi dali taj podstrek, naravno onda i porodica, i eto me tu gde sam.

Ovo je tvoj debitantski film. Koliki je bio izazov snimiti ga i da li si očekivao ovako pozitivne kritike?

• Sve je izazov. Kreneš pekaru da otvoriš, pa ti je to izazov. Bilo šta da počnš da radiš - to je neki izazov. Ako voliš , to prestaje da bude problem i postaje izazov, a čim je nešto izazov, tu valjda postoji neki motiv… Ako nešto voliš, onda je taj motiv jak, i onda ga ne posmatraš u kontekstu toga koliko je teško. Tako da: bio je izazov, ali ne i problem. Sada imamo novi izazov da privučemo što više ljudi da taj film pogledaju.
• Kad su kritike u pitanju - nisam tada o tome razmišljao. Svi žele to. Kad radiš nešto, želiš da to neko primeti. Mi smo baš krenuli sa idejom, barem ja, da menjamo neke svetove, menjamo prvo naše svetove, sopstveni život. Ali da sam očekivao da će ovom brzinom sve to da se događa - nisam. I nisam baš sve razumeo, ni sada ne razumem. Meni se sve ovo kao u bunilu događa - izjave, novinari ...  Tako da je, pošto radimo taj dokumentarac o NDH, juče moja asistentkinja izjavila: „Jedva čekam da se vratimo u logor, da nas niko ne dira“. Ovo sve sad je zapravo velika odgovornost, tu vas svi vrebaju šta ćete da kažete i kako ćete da kažete.  I sve je to veoma bitno. Ja to ne doživljavam kao užasno bitno. Meni je bitno da iznesemo naše ličnosti jedni pred druge, da se sretnemo i da skinemo maske, jer to je za mene umetnost - skidanje maski.  Takav je susret najlepši. Ja uživam u tom susretu sa ljudima, i film je zapravo jedan susret, kao što je i molitva susret, bar je ja tako doživljavam, susret čoveka i Boga.

Obzirom da je niskobudžetni film, koliko je nedostatak novca uticao na sam film?

• Mi smo o parama pričali na početku i evo sad. Pare su neophodne, ali one ne mogu da budu opsesivno neophodne, one ne smeju da budu opsesivno neophodne. Moramo da se odupremo tome, jer ko će ako ne mi: sveštenici, kulturni radnici, lekari?. Ako se mi ne odupremo tome i nemamo veći ideal iza onoga što radimo i veći motiv…  Što ne znači da mi sad treba da živimo asketskim životom, ali naprosto mi moramo da tražimo drugačiji motiv od novca. To je kao kad su jednog klinca, koji je stalno pobeđivao na maratonima, pitali: „Je li, kako ti pobeđuješ u tako jeftinim patikama?“. Prosto, nisu patike najbitnije, važno je znati trčati. Budžet ne znači dobar film.

Osim Tarkovskog, koji su još uticaji na tvoje stvaralaštvo?

• Ne znam da li ikog više da pominjem, osim njega. To je kao kad sam rekao da su mi Zoran i Svetlana pomogli, bilo je tu i drugih profesora, ali kad nabrajaš, onda se to nekako izgubi. Neka ostane on kao glavni uticaj.

U jednom intervjuu si rekao da ovaj film ne treba da servira poruku, već da prikazuje univerzalnu patnju, ljubav i praštanje. Da li postoji neka poruka koju bi želeo da publika ponese sa sobom?

• Da. Dodjite da gledate film. Dodjite da gledate film 3. marta, Dom Sindikata, ostanite do kraja projekcije, tapšite...To je sve što sam hteo da kažem, sve ostalo priča film za sebe.

Iva Simovic