Ekipa filma INFERNO

-Koliko zapravo kapitalizam nosi žrtava?

Eva Rohman: Ja mislim puno, to se vidi i u našem filmu, koji smo mi pripremali pet godina. Vinko je svake godine dobijao potvrdu da je na pravom putu i da je odabrao pravu temu. To je priča o radničkoj familiji gde su i otac i majka izgubili posao zbog globalizacije i privatizacije. To je tragična priča o njihovim pokušajima da prežive u krutom kapitalizmu u kome vlada isključivo kapital. Normalno da se oseti u filmu i relanost kakva je sad, ne samo u Evropi nego i u svetu. Samo kod nas ima 120 000 nezaposlenih, a to je veoma veliki procenat. Od 2 miliona Slovenaca, 300 000 živi ispod praga takozvane granice siromaštva, tako da to nije izmišljena priča, možemo je osetiti bilo gde.

Srđan Dragojević: Kapitalizam je suštinski sistem koji počiva na žrtvama. To pitanje je oksimoron. Kapitalizam jeste jedno društvo bazirano na nepravdi. Nas ili Slovence niko nije pitao da li hoćemo da pređemo iz socijalizma u kapitalizam. Inferno je vrlo snažan film, vrlo značajan i trebalo bi što više publike da ga pogleda. Na žalost u Srbiji postoji jedan proglem sa prihvatanjem dobrih filmova, svi vole da gledaju rijalitije, promenio se ukus ljudi i želja da se nešto intelektualno izazovno pogleda. Devedesetih su ljudi hteli da gledaju i nešto što se tiče njihovih života, a danas nema intersovanja za život, ljudi vole da kroz život bauljaju. Ovaj film se ne tiče samo Slovenije, svako će prepoznati i Srbiju. Ono što je zanimljivo je da mi Sloveniju percipiramo kao jednu sređenu zemlju daleko ispred nas, i mislim da će ljudima biti interesantno da vide da to zapravo nije tako. U Sloveniji postoji jedna fasada, zatvoren krug u Ljubljani, a u predgrađu je potpuno druga stvar.

-Pitanje za Medeu Novak: Da li je glavna junakinja Sonja mogla da uradi nešto? Kako ste je vi odbranili?

Medea Novak: Ja mislim da je ona u datoj situaciji uradila sve što je mogla, borila se kao životinja dok god je mogla. Ali film kreće kad je ona već u teškoj depresiji. Ona nema roditelje, nema kome da se obrati za pomoć.

-Pitanje za Marka Mandića: Kako ste vi videli Marka? Je li on Don Kihot, borac, luzer...

Marko Mandić: Sigurno je borac, onda znači da je i Don Kihot, jer taj put kroz lavirinte inferna je stvarno komplikovan i počinje vrlo duboko, pa se samo spušta još dublje. Borac je jer se bori za svoju porodicu, za svoju ženu, za svoje dvoje dece. Mislim da su ovo dvoje dece vrhunac filma jer mi pratimo kroz Maretovu borbu priču te dece koja mogu da izgube sve. Oni su sjajni, bili su sjajni na setu, tražili su od nas kao glumaca istitnitu reakciju. Ako bi poneki glumac zalutao u sfere kao glumljenja, oni su nas spuštali na tlo i na pravi put.

-Da li postoji neko svetlo na kraju tunela za naše junake? Da li ima nade?

Eva Rohman: Tu nema nade. I prema naslovu filma to vidimo- Inferno. Mi tu možmo da napravimo paralelu sa Danteom i sa njegovih 9 krugova, i tu naš junak koji se bori decu nekako pada iz kruga u krug. Već u početku je jasno da tu nade nema, tu je pakao, a pakao sadašnjeg života u kome je čitav svet je u suštini gubitak dostojanstva, nešto najgore što se čoveku može desiti. Dok imaš dostojanstvo nekako možeš da preživiš, kad to izgubiš onda je kraj svega. Kod Dantea u poslednjem krugu imamo izdajnike, a na neki način naš glavni junak je prisiljen da izda svoju decu.