Reditelji omnibusa JEDNAKI

Razgovor sa rediteljima filma Jednaki: Mladen Đorđević, Dejan Karaklajić, Ivica Vidanović, Darko Lungulov, Igor Stoimenov.

-Činjenica koja se često provlači kada se govori o ovom filmu je da je veći deo ekipe radio pro bono.

Igor Stoimenov: Da smo snimali dokumentarac o tome kako smo snimali ovaj film, verovatno bi bio još zanimljiviji od filma. To je jedno putešestvije koje traje već dve i po godine, i koje se u jednom momentu završilo premijerom u Sarajevu, a evo sad ima drugu veliku festivalsku projekciju. On je nastao kao neka vrsta eksperimenta dobre volje. Prvo treba da zahvalimo ljudima iz nemačke ambasade koji su nas pozvali da uradimo serijal dokumentaraca o pravima deteta, onda smo Ivica i ja uzeli i uradili to potpuno bez para i razmišljali šta da radim s tim parama koje su nam ostale. Od tih dvadesetak priča koje je Milica Piletić fenomenalno istražila izvukli smo šest tema koje su se iskristalisale i izdvojile. Onda je svako od nas dobio zadatak da pozove dvoje svojih prijatelja i kolega koji su dovoljno ludi kao Ivica i ja da to rade za džabe, pa  smo krenuli da zovemo svoje prijatelje glumce koji su dovoljno ludi da rade za džabe, pa scenografe, pa snimatelje... Sad je to skup ludih ljudi koji su žrtvovali svoje slobodno vreme i napravili ovaj film. Na Sarajevo film festivalu rekli su mi „A što ti lažeš da je film snimljen bez para“, jer to zaista izgleda kao ozbiljno produciran film. Ja bih voleo da mi stanemo sa tom pričom, ovo je sad već film koji smo mi završili i iza koga je nas stala velika količina ljudi koji su ozbiljno uradili svoj posao. Nema više tog alibija, ovo je pravi film sa svim svojim pozitivnim i negativnim stranama, a mi se nadamo da ima više pozitivnih.

Dejan Karaklajić: Mislim da je bitno u svemu ovome to zašto smo svi mi radili bez novca- nije bilo bitno samo da se snimi film, tema oko koje smo se okupili je najvažnija, a to su dečija prava. Te priče koje je Milica Piletić sa producentima pronašla i istraživala su zaista sve nas privukle. Mislim da ne bi bilo razlike ni da smo radili za honorar. Suština ovog filma jeste to što smo mi hteli da ispričamo, da ljudima oko sebe skrenemo pažnju na probleme dečijih prava koja se krše.

-Jedan od tih problema je problem dece koja rastu u domovima. Tu priču režirao je Mladen Đorđević.

Mladen Đorđević: Konkretno moja priča govori o deci koja su domci, s tim što problemi njihovih vaspitača nisu odvojeni, oni su jedna porodica koja zajedno, podjednako teško podnosi te uslove doma. Ja sam hteo da evociram duh domaćih filmova Specijalno vaspitanje i Sivi dom. Prvi cilj mi je bio da koristim te autentične domce, međutim nismo dobili odobrenje za to. Dopalo mi se da naturščici budu u glavnim ulogama, ali onda smo uspeli da dođemo do autentičnih lica čija glumačka energija i veština omogućava da deluje kao da smo ih doveli iz doma.

-Darko Lungulov režirao je priču iz stvarnog života, o Sergeju Trifunoviću i prikupljanju novca za bolesnu devojčicu.

Darko Lungulov: Kad me je Igor kontaktirao, ponudio mi je dve priče, i ja sam naravno izabrao priču baziranu na stvarnom događaju, tom gerila televizijskom poduhvatu Sergeja Trifunovića. To je meni bilo privlačno iz više razloga, bilo mi je jako drago da sam deo ovog projekta, jer sam konačno mogao da uložim sebe u nešto što verujem, da ne pričam samo o tome nego i da nešto doprinesem. Ova tema je izvanredna pošto smo toliko preplavljeni tabloidima, pa mi je bilo zanimljivo da od takvog đubreta kao što je rijaliti može da nastane nešto dobro. To naravno nije potpuna rekonstrukcija, ali je dosta toga istinito.

-Ivica Vidanović režirao je priču o zabranjenoj ljubavi.

Ivica Vidanović: Da, može i tako da se okarakteriše, kao romski Romeo i Julija. Ono što je zanimljivo, sve naše priče su formirane ili na istinitom događaju, ili na nečemu što je imalo refleksije na istinu, tako da i to ima neku dodatnu snagu i govori da ovo nisu neke izmaštane pričle da bi se tek tako napravio film  nego su se zaista desile. Moja priča je ljubavna, o nečemu što liči na te prepoznatljive melodramske modele zanbranjenih ljubavi. Ja sam imao sreću da radim sa potpunim naturščicima i da napravimo nešto što je zanimljivo. Oslanjali smo se na romska pozorišta ili na decu kojima je ovo bio prvi dodir sa kamerom.

-Priča „Katarina“ koju je režirao Dejan Karaklajić nastala je na osnovu događaja koji je detaljno opisan na društvenim mrežama, a to je priča devojke sa invaliditetom, koja ima problema sa gradskim prevozom.

Dejan Karaklajić: Nažalost, to je realnost. Kada me je Igor pozvao, ovu priču mi je prvu ispričao, a ja sam mu odmah rekao „To je to, nemoj dalje da mi pričaš.“ Ovo je priča o ljudima s posebnim potrebama koji ovde nisu dovoljni primećeni, ni od strane države koja mora zakonski da uredi stvari tako da se njima pomogne, pa do toga da mi kao pojedinci i kad smo u mogućnosti da im pomognemo, to ne činimo. Čini mi se da kod nas nedostaje ono što se nekad zvalo milosrđe. Znači ne samo davati novac nego se angažovati i organizovano pomagati ljudima sa posebnim potrebama, a posebno deci koja imaju problema sa svojim pravima. U godinama socijalizma se više staralo o tim ljudima, a u tranziciji se to milosrđe izgubilo, ljudi su suviše ophrvani svojim problemima. Mislim da ovaj film treba da im skrene pažnju i da kaže „Nismo mi jedini, hajde da vidimo kome još oko nas treba nešto.“

Ivica Vidanović: Ja bih samo da dodam nešto vezano za ovu priču. Mi smo nekoliko puta molili gsp beograd za pomoć pokušavajući da ih ubedimo da to ako oni izađu u susret ovakvom filmu pokazuje da imaju društvenu odgovornost i svest, ali naišli smo na jedan ozbiljan zid. Istina je da oni imaju službu za vožnju ljudi sa posebnim potrebama i to je stvarno za svaku pohvali. Ali kad ih pitamo na koliko stanica mogu da uđu ljudio sa posebnim potrebama oni kažu pa eto postoje dve linije, a na te tri linije ima nekoliko stanica... Što znači da je to zaista problem. To milosrđe i ta potreba da se organizovano pomogne je jako važan apsekt ovog filma.

Mladen Đorđević: Da se ne stekne utisak da se ovde radi samo o angažovanom filmu, ovo je takođe jedan komunikativan bioskopski film koji uključuje više žanrova, tu imamo i komedije i trilera...

-Igor Stoimenov režirao je priču o dva Milana, tu se između ostalog govori o problemu izrabljivanja dece zarad profita.

Igor Stoimenov: Ja bih se prvo nadovezao na Mladena, nemojte gledati na ovaj film samo kao na društveno odgovorni film, on je dovoljno komercijalan kao Specijalno vaspitanje ili bilo koji drugi film sa sličnom temom. Ja mislim da imamo jedan od boljih kastova u poslednjih nekoliko godina u Srbiji, počev od Mire Karanović, Sergeja, Glogovca, Nele Mihajlović, Borisa Milivojevića, Miše Samolova... Ja sam dobio tu priču koja se bavi nečim što se zove siromaštvo. Kolege su mi uvalile kosku, imao sam velikog glumca koji ćuti i dečaka od 10 godina koji treba da priča sve vreme. Taj mali Nenad Jovanović koga sam ja našao u Njegoševoj ulici kako svira violinu i zabavlja ljude je najveće blago koje sam ja izvukao iz tog filma. On je sve osvojio, i ljude koji su radili na filmu i koji su ga gledali, i on daje tu neku komičnu notu koja je po meni potrebna u svakom filmu. Moja priča je bila dosta zahtevna, dva čoveka u malom prostoru, ali sam vrlo zadovoljan rezultatom i mislim da će se to videti u filmu.

Kako se nasilje u porodici reflektuje na decu govori priča koju je režirao Miloš Petričić, koji nažalost nije prisustvovao konferenciji za novinare, ali će doći na premijeru filma 7. marta u 20h u Domu sindikata. Posle premijere film će ući u bioskopsku distribuciju od 12. marta, a obići će i puno gradova u Srbiji sa ciljem da ga što više ljudi vidi.