Mirjana Karanović, glumica u filmu Cure- život druge

-Danas vas često gledamo na FEST-u, a gledali smo vas i u prošlom filmu Andree Štake- Gospođica. Stiče se utisak da se vi vrlo dobro razumete.

Kad me je Andrea prvi put zvala, za svoj prvi film, ona je baš mene videla u ulozi te gospođice. Nas dve smo se vrlo brzo sprijateljile, dugo smo radile i pripremale taj film, Ja nju razumem, jako cenim autore, jako volim ljude koji zapravo kroz svoju umetnost govore nešto o sebi, izražavaju se. Andrea je baš takva, ona priča o temama koje joj se vrzmaju po glavi i ovaj film je takođe nešto što je više nego Gospođica vezanu za nju lično, njeno detinjstvo, pitanja ko je ona, odakle je. Ona je dete iz meštovitog braka, rođena u Švajcarskoj ali sa vrlo jakim korenima u bivšoj Jugoslaviji. Njena majka je Sarajka, otac Dubrovčanin, a očuh iz Beograda, tako da je ona nekako u svim tim sredinama provodila vreme. U Švajcarskoj se bavi režijom ali zapravo je uvek nekako svojim scenarijima vezana za ovaj Balkan.

U filmu tumačite lik bake, dubrovačke none. Plašite li se klišea da će vam sad sve više dodeljivati uloge majki i baka?

Ne, ja sam odmah igrala te neke mame, bake... Zato mi je svejedno, samo da je taj unutrašnji život te žene koju igram nešto gde ima uzbuđenja. Fizički izgled na filmu je bitan za lik, ali nije bitan za mene. Evo ja onda dođem na konferenciju, pa se namontiram, pa onda kao... to je za moju žensku sujetu. Ali kad igram na filmu, gluipo je da budem sujetna.

Ovo je film o identitetu jedne devojke. Mi često na ovom podneblju tragamo za našim identitetom preispitujemo ga... Kako vi razmišljate o našem identutetu?

To je jedno drugo pitanje, ovde se radi o pojedinačnom identitetu. Kad imaš 14, 15 godina to pitanje je nešto što prolazi kroz glavu tebi i svakoj mladoj osobi na kugli zemaljskoj, to je potraga za odgovorima koja traje jako dugo a počinje u tom dobu. Andrea koja već ima i svoju porodicu i svoje dete zapravo se vraća u taj period svoje mladosti, u taj svoj Dubrovnik i svoje sećanje. Kad smo radili film ja sam imala jednu opštu sliku, to „nona“, sama ta reč deluje kao nešto fino i nežno, i onda sam nekako i naginjala tome da igram jednu suptilnu osobu, nežnu, emotivnu. A Andrea me je gurala da budem surova, da budem malo bezobzirna, da budem neko ko nije to opšte mesto, nona iz pesme. I onda sam povezala tu njenu spoljašnju grubost i to kako je ona doživela svoje gubite, gubitak sina, i kako se ona grčevito bori da povrati ono što je izgubljeno, i to kako se zapravo ta devojčica našla, kako je ona zapravo prisvojena. Neko je nju prisvojio i gurnuo, kako to u tim godinama biva, tako ti se otvore vrata i neko te pozove i uđeš i ne razmišljaš, kao malo dete koje ide ka vrućem štoretu i ne razmišlja da li će se opeći.

Vi ste svake godine gost FEST-a, radite sa autorima iz raznih sredina. Da li možete da napravite poređenje srpskih produkcija i produkcija iz regiona, ima li razlike u pristupu filmu?

Uglavnom nema, jedino što sam doživela kao nešto potpuno drugačije je Grčka. Oni su mnogo opušteniji kad je u pitanju snimanje filma, njihovi glumci dolaze sami na snimanje, kako ko stigne, za mene je to bilo neverovatno. Ta glumica s kojom sam igrala je svaki dan dolazila motorom na snimanje, a ja sam se čudila kako joj to dozvoljavaju, šta ako joj se nešto desi, a ona samo kaže „Pu pu, da ne čuje zlo“. Čini mi se da Grčka tek ulazi u neku priču o filmu jer poslednjih godina grčki autori dobijaju pažnju na festivalima. Što se ostalog tiče sve je isto i sve zavisi od sposobnosti producenta i veze producenta i reditelja da stvore nekakvu atmosferu na snimanju koja je udobna, pre svega u nekom emotivnom smislu, psihološkom. Ali i u tom fizičkom smislu, da ne sediš baš na gajbi piva dok čekaš kadar nego da se neko pobrine za tebe. Što se tiče umetničkog, autorskog filma, siutacija je manje više ista svuda u Evropi, tu nema mnogo para za neki nivo koji bi bila velika produkcija, ali ja sam n