Intervju sa Goranom Radovanovićem, scenaristom i rediteljem filma Enklava

Vaš film bavi se veoma aktuelnom i važnom temom. Da li mislite da bi više umetnika trebalo da se odvaži i govori o sličnim stvarima?

Goran Radovanović: Da, tema je važna, ali od svakog čoveka pojedinačno zavisi o čemu želi da pravi svoju umetnost. Ljudi ima raznih i to sve zavisi od njihovih interesovanja, poneki samo žele da prave nešto zabavno i to je u redu. Uostalom, odgovornost je velika kada se govori o ovakvoj temi, Vi ste pod pritiskom čak i kad imate veliki budžet, a kamoli veliku temu.

Da li ste ovu temu dugo čuvali ili se dogodilo nešto konkretno što Vas je podstaklo da razmišljate o filmu?

Goran Radovanović: Insipiracije su razne... Mada, zapravo sam dugo imao tu jednu snažnu sliku u glavi, sliku o unutrašnjosti oklopnog transportnog vozila. Ne znam odakle je došla, čini mi se iz nekog dokumentarnog filma, ali ne sećam mu se imena. U svakom slučaju, možda je od tog prizora počelo, to je bila neka konstanta koja me grizla.

Kako ste istraživali o životu na Kosovu?

Goran Radovanović: Nisam se time opterećivao. Pustio sam mašti na volju i zatim razgovarao sa ljudima da proverim da li je ono što sam zamislio verno istini, da li je moguće. To mi je naravno bilo važno. Uostalom, čovek barata svakako nekim elementarnim informacijama.

Kao autor, Vi ste svakako najpoznatiji po svom radu u sferi dokumentarnog filma. Zašto ste se ovaj put odlučili za igranu strukturu?

Goran Radovanović: Igrani film daje više slobode, omogućuje sintezu kakvu u dokumentarnom nemate, pruža Vam mogućnost igranja sa strukturom i samim jezikom filma. Kao što smo rekli, ovo je velika tema, o životu u nenormalnim uslovima, u ograničenom prostoru u kom se suočavate sa neprijateljskom većinom. Takva drama je izuzetna i samim tim pogodnija za igrani film.

Zašto ste se odlučili da priču pričate iz dečije vizure? 

Goran Radovanović: To se nadovezuje na prethodno pitanje, sa decom je najveća drama, među njima se najlakše vide te kategorije koje postoje u svetu odraslih i kojima postepeno učimo decu iako to njima nije prirodno: mržnja, strah...

Zanimljivo je i to što oni ne govore istim jezikom - odrasli su im dakle nametnuli i tu nemogućnost komunikacije. Gde ste našli dečake koji tumače glavne uloge u «Enklavi»?

Goran Radovanović: Oni su svi sa Kosova, naravno, a našao sam ih putem klasičnog kastinga od osnovne škole do osnovne škole; to je trajalo nekoliko meseci.

Kako ste radili sa njima i da li mislite da im je ova tema bila sasvim jasna u procesu snimanja?

Goran Radovanović: Oni su imali konkretne zadatke, meni je bila važna preciznost i oni su radili zadatke koji su dogovoreni, kao u svakom filmu. Međutim, bio sam više nego otvoren za sve njihove improvizacije koje mogu mnogo da doprinesu i da budu bolje od nečega što bi ja mogao da zamislim. Situacije koje smo snimali smatrali su mogućim, sve im je bilo jasno, a mogu da kažem da su plakali danas kada su prvi put gledali film. Nalaze da je film potresan, a ja verujem da je tako sa svakim filmom, prosto deluje na Vas ili ne deluje, u tome je suština, nezavisno od toga da li ste sa Kosova ili Novog Beograda.

Čini mi se da se ključno pitanje upravo odnosi na scenu u školi kada Vaš glavni junak dođe izdaleka i bude nazvan Šiptarom. Da li Vam je ideja možda bila da skrenete pažnju tim mlađim generacijama da se bolje informišu?

Goran Radovanović: Da, i to nivou identiteta, da je to deo nas, našeg nacionalnog korpusa koji je trenutno ugrožen. U ovom skorojevićkom društvu nikog ne zanima šta se događa izvan kruga dvojke, a na mlade pre svega utiču roditelji, koji često budu pogrešan izvor informacija, zajedno sa učiteljima. Sa druge strane, ja svoj film namenjujem i starijima, jer njima nudi pokajanje. Svaki čovek može da se promeni na osnovu jednog katarzničkog poimanja stvari.

Da li planirate da prikazujete filmove i na Kosovu?

Goran Radovanović: Apsolutno, svuda gde budemo imali priliku.