Tamara Drakulić i Mate Ugrin, film Okean

Tamara Drakulić, rediteljka filma Okean i Mate Ugrin, snimatelj

-Vi u filmu između ostalog promišljate o zvuku, o tišini... Koji je zapravo zvuk filma Okean?

Tamara: Što se samog zvuka tiče, mi smo krenuli na to putovanje i nismo baš bili sigurni šta će nas dočekati kad dođemo na okean. S jedne strane imamo zvuk mora, talasa, s druge strane zvuci na koje niste navikli u svom životu, a imate i zvuke broda za koje smo očekivali da će biti preglasni, da nećemo moći da snimamo dijaloge... Ali sam računala da će upravo to da stvori neku vrstu atmosferske simfonije koja će biti podloga onoga što ovaj film treba da prenese. Pošto mi putujemo kargo brodom od francuske obale atlantika do jednog ostrva u karipskom moru, očekivali smo da ceo taj doživljaj kako zvuka, tako tla koje se konstantno ljulja, sve zajedno stvara neku kapsulu, van vremena i prostora na koji ste navikli.

-Bili ste ograničeni onim što je ispred vas, imali ste samo taj brod i veliko plavetnilo. Kakav je to izazov bio za fotografiju?

Mate: Bili smo ograničeni i opremom, film smo snimali fotoaparatom i jedino pored toga što smo imali su objektiv i stativ. Prepustili smo se prizoru i pokušali da pronađemo najbolje rešenje za to što imamo.

Tamara: Kad ste okruženi tako nečim što je naizgled konstantno i nepromenjivo, tek tad počinjete da primećujete kako zapravo nije konstantno i nepromenjivo, tako da smo računali da ćemo na način primereniji slikarstvu nego filmu iskreirati neku vrstu naracije.

Mate: I da pokušamo da to predočimo nekim nenametljivim postupkom, zato je sve tako svedeno.

-Ono što možda jeste suština je taj filozofski pristup smrti. Šta ste na putovanju shvatili a tiče se smrti i svih nas?

Tamara: Najdivniji i najbitniji osećaj na putovanju za mene je bio to kad stojite na palubi prekookeanskog broda, vi ne možete da ubrzate napred niti da se vratite unazad, oko vas je samo širina i to sunce koje izlazi i zalazi.Tako kad tu stojite jednostavno samo shvatite „ja ni o čemu ne mogu niti treba da brinem“. Jednostavno, to je sve tako, i ja sam ovde, i koliko god s jedne strane ta situacija na okeanu može da bude zastrašujuća, baš zbog te klaustrofobičnosti, jedino što možete je da se prepustite. Iako niste otišli da uživate, na neki način baš uživate.

Mate: I sve vaše svakodnevne brige postaju užasno irelevantne u tom trenutku.

-Da li onda stoji zaključak koji iznosite u filmu da je svet onakav kakav si ti i kakvim ga vidiš?

Tamara: Za mene je to apsolutno pravilo. Nekako je to logično i prirodno.