Intervju sa Danilom-Lolom Ilićem, rediteljem filma Memoari slomljenog uma

Vaš film je, zapravo, jedan zanimljiv esej. Kako je došlo do toga da se bavite jednom, ako možemo tako da je nazovemo, egzistencijalističkom temom?

Danilo-Lola Ilić: Citiraću nešto, mada nije da pravim paralelu: jednom su pitali Federika Felinija kako on dolazi do ideje za film, šta radi, da li sanja, a on im je rekao da prosto sedne na rimski forum i pokušava da bez smetnji promatra svet oko sebe nekim drugim očima. Nisam pokušao da budem kao Felini, ali ovaj film sadrži neke klasične životne teme, recimo to da ljudi rade neki posao koji ne vole, ali ga ipak rade jer moraju i žale se na to, ima milion nekih sitnica koje sam ja probao da razložim. Ako ništa drugo, voleo bih da neko sebi na kraju filma postavi pitanje - zašto ja ovo radim, da li mogu drugačije i tako dalje. Kako sam audiovizuelni umetnik, rešio sam da razbijem neku standardnu formu jer sam to doživljavao prosto kao razgovor koji se zbiva unutar jedne glave.

Kod ovakvih filmova prizori su više asocijativni i imaju emotivno dejstvo nego što su klasične filmske scene. Kako ste gradili taj niz prizora?

Danilo-Lola Ilić: Glas koji ide u pozadini govori nekoliko puta da se zatvorio, što se odnosi na to da se zatvorio u sebe da promisli o svemu što se zbiva. Lokacije koje su u filmu se nalaze u Istri, a trudio sam se da nađem mesta koja na neki način predstavljaju metaforu za ono što se zbiva u toj glavi. Ako je neki intenzivan proces razmišljalja, tu je recimo voz, ukoliko je u pitanju neki emotivni raspad sistema, tu sam snimao jedan srednjevekovni grad duhova u Istri, u kom su ostale samo ruševine. Jednim delom je hotel sniman i u hotelu «Rivijera» u Puli koja je, sa druge strane, austrougarska zgrada, pošteno gospodski napravljena. Tako to otprilike funkcioniše, dobijamo neke slike o tome šta se zbiva u glavi, koje kao i muzika transponuju stanje uma.

Da li postoje neke konkretne emocije koje biste voleli da probudite u ljudima svojim radom i da li je do sad možda bilo nekih neočekivanih reakcija na Vaš film?

Danilo-Lola Ilić: Jedino što znam sigurno je da neće prouzrokavti smeh. Na FEST-u je premijera ovog filma pa ne znam šta bih rekao što se tiče neočekivanih reakcija, ali tokom tih nekih privatnih projekcija za prijatelje dobijao sam nekoliko puta isti komentar, da su osećali teskobu u grudima i glavi. Neki su gledali dva puta da bi shvatili šta se zbiva. Mislim da je publika malo razmažena, iako to nije lepo reći, i da je naviknuta na veliki broj laganih priča koje idu od tačke A do tačke B i nude konkretne stvari. Ono što meni jeste cilj, jer ne očekujem nikakvo veliko priznanje, jeste da ljudi nakon filma postave sebi nekoliko pitanja. Svako bira za sebe, naravno, ja ne osuđujem i one koji ne promisle, ali se nadam da sam svojim filmom uspeo da nateram ljude na razmišljanje.

Nadovezala bih se na to da Vaš film premijeru ima baš na ovom festivalu - šta to za Vas znači kao autora?

Danilo-Lola Ilić: Ja sam beogradski student, ali prvi put sam na FEST-u i to sa filmom, to je za mene zaista velika čast.