Ovaj film snimljen je po istinitom događaju i, ako se ne varam, Dubravka Vrgoč je inspirisana istim tim događajem radila predstavu. Povodom premijere Vašeg filma, ona je izjavila da bi ovakvi filmovi trebalo da postanu deo obrazovnog sistema, a prošle godine na FEST-u je Rok Biček nešto slično govorio povodom svog filma «Razredni neprijatelj». Šta Vi mislite o toj ideji, da li filmovi utiču na mlade?
Ognjen Sviličić: Da, da, znam i za taj slovenački film, gledao sam ga i mislim da je izvrstan. Meni se čini da većina mladih ovde, koji su u srednjim školama, voli drugačiju vrstu zabave: imate Zvezde Granda, poneki rijaliti šou i tako dalje. Problem je u tome što je takva zabava užasno glasna i vrlo jednostavna, ali se nipošto zbog toga ne sme zanemariti činjenica da postoje ljudi koji žele nešto drugo. Mi moramo doći do ljudi koji žele nešto drugo jer nam je bitno da ih ne isteramo iz svojih zemalja. Ukoliko ti mladi ljudi ne prepoznaju da u ovom društvu postoji i druga strana koja pazi, razmišlja i artikulira, izgubićemo ih. Iako moj film govori konkretno o situaciji u hrvatskom društvu, sama činjenica da je hrvatska država finansirala taj film govori da je društvo sposobno artikulirati. Umemo da kažemo: u redu, živimo u društvu punom mana, ali umemo artikulirati te mane; ne mislim da sam ja napravio neku strašno bitnu stvar, ali mislim da moramo praviti filmove koji pričaju o bitnim stvarima. U trenutku kad to nestane, sve će postati rijaliti šou.
Film je bio na dosta festivala, a na velikom broju evropskih festivala postoji takozvani žiri mladih, sastavljen od članova koji imaju otprilike isti broj godina kao dečak koji u Vašem filmu strada. Da li ste se na festivalima suočili sa jednim ovakvim žirijem i, ako da, kakve su bile reakcije mladih na Vaš film?
Ognjen Sviličić: Ima nešto što je važno i što sam pomenuo i u intervjuu za hrvatske Novosti, Festival u Puli već neki niz godina ima žiri mladih filmofila, a izuzetno je bitno kako oni reaguju jer oni jesu publika naših budućih filmova. Ovaj film jeste bio na dosta festivala, ali tako se potrefilo da se još uvek nisam sreo sa mladim žirijem. Ja sam od jednog takvog žirija u Francuskoj dobio nagradu za svoj prethodni film «Armin» i pričajući sa njima dobijete najveću moguću insipiraciju jer shvatite da ova vrsta filmova neće umreti dokle god je ljudi koji ih gledaju. Uvek je pitanje da li festival ima mogućnosti da napravi taj žiri, naravno, ali je to jedna izuzetno važna stvar i meni koji imam 40 godina je od velikog značaja da čujem šta misli neko ko ima 16, čak presudno. U tom smislu, čekam mišljenje žirija mladih filmofila u Puli.
Kada se čita i govori o Vašem filmu mahom se insistira na tom nasilju među decom, ali je daleko upadljiviji i tragičniji taj birokratski mehanizam, tiho pokoravanje poslušnih građana. Uostalom, i sam naslov nekako govori o tome. Kako biste Vi definisali centralnu temu Vašeg filma?
Ognjen Sviličić: Da, ja sam ovaj film radio jer sam hteo reći nešto o društvu, kako ono kinji i omalovažava male ljude koji nemaju uticaja, moći i novca. Uzeo sam najdrastičniji primer, da takvim ljudima strada dete, i tek na tome vidite da se društvo raspada jer nije prilagođeno; institucije postoje, ali u njima nema empatije. Ako dođete na šalter sa užasnim problemom i niko ne postoji ko može da Vam pomogne to dovodi do toga da u jednom trenutku društvo jednostavno eksplodira ili implodira, kako hoćete. Ako ne mogu nazvati policiju da me zaštiti ukoliko mi se nešto dogodi, onda ovo društvo nema nikakvog smisla.
Možda je najupečatljiviji pokazatelj svođenja tragedije na birokratiju scena u kojoj potvrda o smrti izlazi iz štampača neobično sporo.
Ognjen Sviličić: Da, a štampač ide polako jer je neko verovatno potrošio novac da bi zaposlio rođaka, umesto da kupi novi štampač. Nisam to opisao u filmu, ali je jasno šta se događa kada vidite.
Recite nam malo više o zvuku i muzici, odnosno nedostatku muzike u Vašem filmu, to je veoma značajan rediteljski postupak.
Ognjen Sviličić: Ja zapravo nisam u svoja tri prethodna filma imao muziku, to je svakako neka autorska odluka ili autorski protest, čini mi se da nije bilo potrebe za muzikom. Međutim, ono što je bilo jako bitno je da je ton došao iz Francuske, jer smo imali koprodukciju sa njima, a oni su ludi za zvukom. Oni su svaki ton koji je bio u filmu ponovili, čak i šuštanje. Pitao sam ih zašto to rade, pa su mi objasnili da, kada ponovite ton, možete ga malo pojačati i on gledaoca tera da obrati pažnju na lik koji taj zvuk proizvodi, dobija se utisak da je taj lik blizu, neka vrsta trodimenzionalnosti. Takav zvuk je nadomestio nedostatak muzike, a jako je smešno što smo u Stokholmu čak dobili nagradu za to neimanje muzike u filmu.
Recite nam nekoliko savremenih reditelja čiji rad cenite.
Ognjen Sviličić: Moram prvo da kažem da je program ovog FEST-a izvrstan, mislim, festival ima dobar termin i zaista može da pokupi najbolje sa velikih festivala. Film «Beli bog» bih preporučio, mogu odmah da kažem da je to stvarno nešto novo u evropskoj kinematografiji. Siguran sam da je očigledno da volim rumunske filmove, mada moram neskromno da kažem da ih ne imitiram jer sam na neki način počeo kad i oni i radim slične stvari već 15 godina, samo što su oni mnogo uspešniji i poznatiji; izdvojio bih «Ako mi se zviždi, zviždaću.» Ima i jako dobrih austrijskih filmova, recimo minimalistički «Majkl» mi se veoma dopao.
![[ 701.61KB]](/upload/images/box_download.png)
