Til Klajnert, reditelj filma Samuraj

-Kako je došlo do inspiracije za ovaj film? Da li ste krenuli od priče, ili možda neke specifične slike koja vam se stvorila u glavi?

Bila je to slika koja je povezana sa likom i lokacijama, sve je to isprepletano. Kod mene se uvek stvori jedna centralna slika u glavi, ponekad je to slika iz sna, i onda počinjem da gradim oko toga. Ovog puta bio sam inspirisan kad sam se vraćao vozom od baltičke obale do Berlina, prolazili smo kroz guste šume usred kojih su pored pruge bila zbijena mala naselja. Pruga je malo izdignuta, tako da gledate s visine, bio je sumrak, sunce je zalazilo, i ti gradići su mi izgledali kao neke makete. U tom mraku, tako zbijena mala naselja izgledala su kao da se udružuju i pripremaju za neku veliku opasnost koja će ih napasti iz šume. To me je vrlo intrigiralo, a posle toga sam imao sliku u glavi te usamljene osobe koja luta ulicama, mršav, nežan lik u haljini koji nosi katanu. Ta usamljena figura mi je bila u glavi, figura koja zapravo izaziva taj strah.

-Zašto nosi baš katanu? Da li je to bilo atraktivno za film, ili ima i neke simbolike?

To je dobro pitanje. Mislim da film na momente pokušava ironično da odgovori na to pitanje, kada na primer na kraju kad Jakob podiže mač, a Samuraj podiže svoj „mač“, dakle postoje te falusne asocijacije. Zanimljivo je, to je kao kad sanjate nešto, i onda tumačite taj san koji je mnogo stvarniji od interpretacije. Mač je takva stvar, ja mogu da pokušavam da dam moguća objašnjenja, ali u suštini nemam konkretan odgovor.

Interesantno je da u Nemačkoj postoji izvesna fascinacija istočnjačkim oružjem među mladim muškarcima. S vremena na vreme naiđete na tekst u novinama kako je neki tip zbog neke frustracije, tipa ostavila ga je devojka, dohvatio katanu i razlupao neki auto. Ovo se dešava prilično često, postoji čak i pesma jednog poznatog nemačkog benda iz devedesetih o mladiću koji naruči katanu poštom i odlazi u Poljsku da postane nindža majstor. Postoji dakle ta fascinacija slikom junaka sa katanom, mislim da s tom vrstom oružja dolazi i određeni osećaj moći. Katana je vrlo elegantna, lepo oružje, nije siledžijsko oružje, a nosi i određenu vrstu časti sa sobom, mora da je to ono što privlači ljude. Mislim da sam ja kao Jakob u smislu da je Samuraj na neki način lik iz sna, naravno u filmu je stvaran, ali je takođe povezan sa nekim neizrečenim željama i fantazijama Jakoba, a tako je i sa mnom. Samuraj je moja fantazija i ne mogu do kraja da analiziram zašto je baš takav.

-Neki kritičari u filmu vide i romantične tonove, a jedan je izjavio da je ovaj film romansa, ali kao kad bi Džordž Romero režirao film Harold i Mod. Šta mislite o ovakvim kritikama i poređenjima?

Naravno, sve mi to imponuje, jako volim da čujem razna poređenja, mislim da su duhovita. Čuo sam i da je kao Tvin piks snimljen kroz objektiv Kil Bila... Naravno da mi imponuje što me stavljaju u kategoriju sa tako važnim umetnicima, ali kada sam stvarao film, ja nisam razmišljao u tim kategorijama. Mislim da je romansa važan aspekt filma, iako počinje kao horor mislim da je više o toj romantičnoj privlačnosti između njih dvojice. Ako slušate muziku, videćete da ona podcrtava taj aspekt, da oslikava romantičnu čežnju pre nego horor i jezu, nema tog dramatičnog horor saundtreka. Hteo sam da publika oseti da je ovaj film o nečemu drugom što se krije iza horora.

-Imali ste poteškoća u finansiranju filma zbog nerazumevanja na koje ste nailazili u Nemačkoj, a zapravo znamo koliko bogatu tradiciju Nemačka ima upravo sa ovim žanrom. Šta mislite da je razlog što su se Nemci odrodili od svoje tradicije?

Postoji mnogo teorija o tome. Pre prvog i drugog svetskog rata mnogo talentovanih umetnika je napustilo zemlju jer su bili ocenjeni kao nezdravi za javnost. Veliki reditelji kao Fric Lang i Murnau su otišli i više se nisu vraćali. Nemački romantizam se često vezuje sa nemačkim nacionalizmom. Nemački romantizam je imao naklonost prema onostranom, nesvesnom, nekim višim stvarima, ali se takođe zalagao za nacionalni identitet, a naš identitet je postao vrlo gorak posle drugog svetskog rata. Mislim da postoji veza između te vrste tradicionalnog pripovedanja i Trećeg rajha, i da zbog toga postoji određena podozrivost, kao na primer sa Vagnerom koji je lično bio antisemita, i omiljeni kompozitor Hitlera.

-Bajke su nekada bile veoma mračne, dok se danas ublažavaju i deci plasiraju ušećerene verzije. Da li je to zato što su deca osetljiva ili su odrasli previše oprezni?

Deca jesu osetljiva, ali na dobar način, ne mislim da ne mogu da podnesu takve priče, nego da imaju neki instinktivan osećaj o čemu su te priče. Naravno da se plaše kad treba nečeg da se plaše, ali mislim da strah i suočavanje sa strahom nisu loše stvari. Glupo je štititi decu od tih aspekata života, od nasilja, straha, smrti. Bajke su vrlo dobro sredstvo za učenje dece  i ne razumem zašto Dizni i mnogi drugi posmatraju bajke kao nešto ušećereno, jer one to nisu. Možda je to zato što instinktivno znamo o čemu su te bajke i plašimo se da to izgovorimo i da o tim stvarima razgovaramo sa svojom decom.

-Kad jednog dana budete imali decu, sa koliko godina ćete im pustiti Samuraja?

Zapravo, ono što je smešno je da film mnogo bolje rezonuje kod mlađe publike Tinejdžeri i adolescenti najbolje reaguju na film, tako da mislim da se on i obraća njima, mada nemam ništa protiv ni da ga pogleda neko sa 15 godina. Zanimljivo je da je u Engleskoj dobio rejting 15, što nas je sve vrlo iznenadilo, i mene i distributere, mislim da je ovo stvarno presedan s obzirom na sadržaj filma.

-Čini mi se da je i film Ustvari ljubav, koji je romantična komedija, imao takvu oznaku.

Eto, sjajno, Ustvari ljubav i Samuraj, možemo da napravimo zajedničku projekciju. Ja lično mislim da film nije ciničan, mislim da ne otpljuje ljude. Ja nemam problem sa nasiljem u filmovima, ali ponekad imam osećaj da se ono koristi čisto da šokira, ne slažem se uvek sa namerama reditelja koji koristi nasilje. Ali baš zato verujem da je naš film u suštini vrlo nežan i da je zato pogodan za mlađu publiku.