Intervju sa Davidom Oelhofenom, rediteljem filma Daleko od ljudi

Vaš film zasnovan je na kratkoj priči «Gost» Albera Kamija i, premda je vrlo domišljato i smisleno, dosta je neobično videti ovo u vestern okruženju.

David Oelhofen: To nije bio proizvoljan izbor, u noveli postoje delovi u vestern stilu, imamo zatvorenika pod pratnjom, imamo te karakteristične pustinjske scene i imamo sukob dva različita zakona koja je velika tema klasičnog američkog vesterna. Ti elementi su od samog početka bili prisutni, te je krenulo odatle i nastavilo dalje nekim prirodnim putem; za mene je ovo nekakav rođak vestern filma. Dobar američki vestern je onaj koji postoji kao kontradiktornost onome što mi mislimo o američkom mitu, odnosno pokazuje istinu o nasilju na kojem se gradila ta Amerika. Mit koji se krije iza ove Kamijeve priče je mit evropskog poimanja toga šta je Evropa radila sa kolonijama, kako ih je prosvetljivala i u njih donela civilizaciju, uključujući i Afriku. Taj mit je beskrajno korumpiran i netačan, a u trenutku njegovog raskrinkavanja se raspada kolonijalizam. Još jedna tačka dodira sa vesternom: nije slučajno što je Daru učitelj, u klasičnom vesternu je junak uglavnom šerif, predstavnik zakona. Ovde je to nešto drugačije, ali u pitanju je čovek koji dolazi iz neke institucije.

Da li je Alžirski rat i dalje tabu tema u francuskom filmu? Koliko je velika odgovornosti praviti film o jednoj temi tako značajnoj za istoriju Vaše zemlje?

David Oelhofen: To jeste tabu tema, međutim ti filmovi se ne cenzurišu, već prosto ne bivaju ni finansirani od strane države. Zbog lošeg stanja u podsvesti ljudi, Francuzi nisu ni oduševljeni time da gledaju filmove koji govore o Alžirskom ratu. Činjenica da smo došli do toga da napravimo ovaj film govori o tome da su ljudi shvatili da on prevazilazi temu tog rata. To takođe nije ideološki film tj. kontroverzan film u tom smislu, upoznao sam mnogo Francuza koji dolaze iz tih zemalja jer se prvi put u zemlji prikazuju ljudi na taj način, sa svojim slabostima i svojim vrednostima. Film prikazuje samo žrtve istorije, njegov cilj nije da se podele dobri i loši šezdeset godina kasnije. To nije uloga filma, to je uloga istorije.

Da li drugačije ljudi reaguju u Francuskoj na ovaj film u odnosu na druge zemlje u kojima ste bili?

David Oelhofen: Mislim da se ceo svet slaže oko toga da se film bavi pitanjem bratstva i onih koji su u poziciji da trpe. Film je bio prikazan u Alžiru i tamo je dobro prihvaćen, kao i u Maroku, ali isto tako u Francuskoj. U Veneciji smo dobili nagradu koja me je zaista obradovala, i to od žirija mladih koji se sastoji od 15 Francuza, 15 Italijana, 15 Marokanaca i 15 Tunižana. Nagradio me je žiri sastavljen od ljudi koji dolaze sa obe strane Mediterana i za mene je veliko priznanje da sam uspeo u tome da se iz filma ne izrodi neka sterilna diskusija.

U filmu se nalaze dva zaista sjajna glumca. Kako ste radili sa njima pre snimanja, da li ste imali probe odvojeno ili zajedno?

David Oelhofen: Prvo sam pojedinačno pripremao svakog od njih, zatim su oni izrazili želju da se upoznaju pre snimanja i to je bilo sjajno zato što su zajedno završili pripreme. Kolektivno smo to uradili, a ja sam osoba koja daje mnogo prostora glumcima, pogotovo kada su oni Vigo Mortensen i Reda Kateb; oni nisu marionete koje treba da slušaju ono što ja naređujem. Obojica su dali mnogo od sebe, Vigo je sam otputovao u Alžir pre snimanja, Reda je svojom voljom šetao kroz pustinju kako bi pronašao način kako će se kretati. Za mene je ono što nam glumci daju veoma vezano za neki unutrašnji monolog, ako to možemo tako da nazovemo. U početku Reda Kateba vidimo povijenog, da bi se na kraju ispravio, a junak Daru radi upravo suprotno tome, on se kako ide film polako povija. To su recimo neka rešenja do kojih smo svi zajedno došli pre snimanja.