Vanja Sviličić, rediteljka filma Zagreb Kapućino

-Vi nemate formalno filmsko obrazovanje, ali ipak je vaš film urađen, da kažemo „školski“. Da li mislite da je uopšte neophodno formalno obrazovanje za bavljenje filmom?

Meni je dugo vremena bilo opterećenje to što nisam završila filmsku školu. Ja sam pokušavala da upišem akademiju, ali za kameru, ne za režiju, samo jednom sam išla i nisam prošla. Tad sam imala 17 godina, bila sam si najbolja na svetu, neka prgavost je bila u meni i rekla sam „ok, nisu me primili, neću više ići na akademiju“ i otišla sam na dizajn. Dugo sam patila zbog toga, jer tada sam se bavila fotografijom i stvarno sam željela snimati filmove. Mislim da svaki autor i umetnik ima svoj put, i meni bi ta akademija zapravo odmogla jer bi ušla još dublje u neka pravila i okvire i možda ne bih uspela razviti svoj rukopis. Drago mi je da se vidi da je ta režija, možemo je nazvati školskom, možemo je nazvati urednom, ta režija je u funkciji filmske priče. Ta priča mora biti prema nekim pravilima i zapravo otuda je krenuo taj način režije. Ja zapravo uopće  ne volim tu vrstu režije, ja volim kad kamera leti.

-Sve je u funkciji priče i likova, i scenografija, i njihova odeća, šminka...

Da, sve je posloženo, to je zato što je to takva priča. Recimo ovaj novi film koji radim, ženski lik je u fokusu, to će biti totalno drugačije režirano, bar je takav plan. Zapravo mislim da priča nameće na koji način ćemo je ispričati, na koji način ćemo staviti kameru ispred likova. Uvek nam priča i emocija određuju režiju. Ali mislim da je dobro da svaki redatelj, umetnik ima taj svoj rukopis i unutar drugačijeg prikaza te priče. Rukopis je bitan, a medij nije toliko.

-Često kažu da umetnici rešavaju neka pitanja koja ih muče svojim delima, da li je tako bilo i s vama?

Svaka situacija koja se dešava u filmu se događala meni ili mojim frendicama, one su uglavnom samo malo zdenfane. Ja bežim od drame, ne volim kad su ljudi dramatični, meni to ne odgovara. Tako da te stvari koje su im se dešavale u životu i koje su bile puno dramatičnije, sam ja nekako zdenfala u ovu priču. Ali da, kroz film jesam željela preispitati neke svoje strahove, situacije u kojima se vrlo često nisam snašla.

-Vaš film često opisuju kao ženski film. Šta za vas znači to „ženski film“?

Postoje različite energije oko nas koje su intenzivnije ili manje intenzivne. Meni je ženski film onaj film koji ima snažnu energiju u smislu da te nekako prigrli, ali da ti da i utehu. Da te prigrli, a ne udavi u svemu tome. Ženski film verovatno proizilazi iz toga da su ga radile žene, ali ja pokušavam ne svrstavati i kategorizirati stvari jer nas takav pristup umetnosti vodi u krivo, u smislu da se odvojimo od umetnosti same. Volim reći da je ovaj film i za muškarce, jednako koliko i za žene. Čula sam nekoliko komentara od muškaraca da se jesu našli u njihovim emocijama i pričama, jer na kraju krajeva svi želimo jedno- biti sretni.

-Šta mislite o današnjoj poziciji žena iza kamere i ispred kamere? Kao sredstvo poboljšanja pozicije žena na filmu stvoren je i Bečdel test koji ispituje da li u filmu postoje makar dve žene koje razgovaraju o nečemu drugom sem o nekom muškarcu, a kod vas je to ispunjeno.

Mislim da je to opet neka kategorizacija koja nije istinita. Pitanje je na koji način te žene razgovaraju, koliko je to plitko i banalno. Junakinje mog filma razgovaraju i o muškarcima i o stvarima koje ih muče, o egzistencijalnim stvarima i o društvu koje ih je na neki način dovelo dotle gde jesu. Na taj način sam ja shvatila taj test, ako dve žene razgovaraju o muškarcima, da to nije bitno. Naravno da je bitno ako žena želi imati muškarca, partnera pored sebe, bitno je na koji način doživljavaju jedno drugo, koje emocije proživljavaju. Ne mogu se složiti da je razgovor o muškarcima samo banalan, može biti ali i ne mora. Ali mislim da pozicija žena i iza i ispred kamere danas u filmu nema to mesto koje bi trebala imati, mislim da su žene dosta diskriminirane, danas više nego prije. Prije smo imali te dive, kao Greta Garbo, snažne, pametne, ljepe, ali nije ta njihova ljepota nikad bila na prvom mjestu. Danas prvo kaj te pitaju kakva ti je frizura, gde se oblačiš  kao da se ženama ne dopušta da i one mogu razmišljati o nekim stvarima koje se događaju, političkim, ekonomskim stvarima... Mislim da žene danas nemaju zasluženo mjesto u kinematografiji, ali da se to mijenja. Same žene su se počele buniti i to će se promijeniti, svaka žena koja to zaslužuje, isto kao što muškarac može i ne mora zaslužiti, doći će do svoje publike.