Intervju sa Predragom Gagom Antonijevićem

Rekli ste da niste učestvovali u našoj kinematografiji preko 20 godina, a sad ste imali priliku da pogledate najbolje filmove iz prošle godine. Šta se to promenilo u srpskom filmu u tih 20 godina?

Moram reći da sam bio impresioniran ponudom filmova i bilo mi je jako drago da kroz te filmove upoznam mnoge nove i talentovane glumce. Ako bi trebalo da dam neku globalnu sliku, kao prvo nije mi se dopalo što ima jako malo ženskih uloga i filmova koje nose žene. Moram priznati da me to čudi, čovek bi pomislio da kad već postoji toliko tema, da bi žene mogle biti zastupljenije. Druga stvar, lično mi se dopao film Mali Budo koji je kako čujem imao komercijalni uspeh ovde, i mislim da je to s razlogom. To je jako dobro napisano i mislim da bi autori trebalo da budu ponosni. Voleo bih da sam video još koji takav film, da bioskopski film postoji, živi, da ga ima što više. Taj film je napravljen odlično za taj žanr, kao da je napravljen u Americi, nije neka lokalna jeftina komedija sa jeftinim trikovima. Bilo bi lepo da žanrovska kinematografija bude zastupljena i da to bude okosnica povratka publike u bioskope. Svetski trend je da su bioskopi rezervisani za najskuplje filmove sa velikim reklamnim budžetom, ali zato su se pojavili novi načini distribucije filma. I u Americi je nastala gužva, i tamo je teško obezbediti prostor za svoj film. Očigledno se stvari menjaju i dobro bi bilo da se moje kolege ovde koncentrišu da se obezbedi minimum bioskopa i lepo bi bilo da u svakom gradu Srbije postoji mesto gde se domaći film može prikazivati. Uz subvencije države domaći film može da postoji. Ali isto tako moraju da obezbede zaštitu svojih autorskih i materijalnih prava za sve ove nove tehnologije i načine distribucije, da povedu bitku i osiguraju svoje mesto u novim tehnologijama.

Da li ste čuli za okupaciju bioskopa Zvezda i šta mislite o tome?

Svi smo mi znali u šta će se pretvoriti ta privatizacija. Mi smo i onda znali da je to bezobrazluk, a arogantna vlast je insistirala da mora privatizacija, i naravno da su uništili kulturna dobra. Tržište je ovde uvek bilo malo, gurnuli su nas na tržište kojeg nema. Veoma mi je drago i jako podržavam što su se kolege pobunile pokušavajući da spasu šta se spasti može.

Kad pogledate tu akciju i ove nove filmove, kako vidite budućnost srpskog filma? Ima li nade?

Ima i te kako. Dosta je talentovanog sveta, bio sam veoma impresioniran jer ovaj srpski film i dalje pokazuje da je čudo i uspeva da ni od čega napravi jednu solidnu produkciju. Ima nade jer su ljudi ovde talentovani, uporni, jaki, iako nikad nisu bili podržani od strane vlasti. Ovde ima milion pitanja koje bismo mogli da pokrenemo, znamo koji se procenat izdvaja iz budžeta za kulturu, znamo da postoji mogućnost za donatorstvo, mecenarstvo u umetnosti, da ljudi koji ulažu u umetnost imaju neke olakšice, a isto tako znamo da država uvek nađe načina da pravi subvencije. Zastava u Kragujevcu, Železara Smederevo... Pa kakva je razlika između filmskog radnika i radnika u železari, ljudi moraju da hrane porodice. Kultura i film bi morali da se podrže.

Koja je razlika u načinu rada i pristupu filmu kod nas i na zapadu?

Ne možemo da poredimo babe i žabe, u Americi je to jedna pijaca, samo komercijalni faktori odlučuju. Ja pare za film uzimam od banke, banke na to gledaju kao na biznis, zna se da postoji tržište za taj film, donose se dokazi da je film prodat unapred koji potvrđuju njegovu vrednost. Kod njih je to biznis, oni film zovu industrija. U kreativnom smislu, i ovde i tamo ima jako puno sličnosti, i tamo su ljudi misleći i ima zanimljivih umetnika, kao što sam siguran da bi ovde bilo režisera koji bi takođe mogli tamo da funkcionišu. Mislim da ne treba tu umetničku stranu našeg filma preceniti u odnosu na američku, i tamo ima talentovanih ljudi od kojih većina ne dođe do vas, dođu tek neki, kao što su braća Koen. Isto tako ne treba potceniti našu sposobnost da napravimo američki bioskopski film. U suštini razlike su u tome što mi nemamo tržište, a oni imaju, i što je tamo i stvaranje filma tržišno orijentisano, a kod nas je sve uz pomoć prijatelja, roditelja, prodaš auto da snimiš film...

Drajfus je pre neki dan rekao kako je budućnost filma u prošlosti. Da li se slažete sa time i mislite li da je vreme blokbastera prošlo?

Nisam stekao taj utisak. U poslednjih 20 godina koliko sam ja tamo, tržište se promenilo petnaestak puta, šta prolazi šta ne prolazi, način finansiranja... Oni su vitalni biznismeni i uvek nađu novi način da se prilagode. Ne znam da li se može predvideti u kom pravcu će to otići, jer blokbasteri imaju svoj život i svoje tržište kontrolisano od velikih studija koji odrede koji je najbolji pravac. E sad da li će mali filmovi, ili da kažem drugačiji filmovi dobiti svoj prostor i snagu, možda kroz ove nove načine distribucije, striming, ali eto sad je i tu došlo do zagušenja. Sećam se, prve godine kad sam otišao u Ameriku, Kopola je rekao da se divne stvari dešavaju i da će nova tehnologija omogućiti klincima da snimaju filmove, što se i desilo. Sad možeš telefonom da snimiš, montiraš kod kuće, ali nemaš kako da taj film distribuiraš i da dođe do gledalaca. Oni koji rade u industriji kontrolišu taj proces pre svega. To je kao kad u prodavnici odlučuju da li će staviti na policu tvoju teglu s džemom ili moju. Ako ne stave, ti ovako možeš da prodaš komšiji, prijateljima, ali ne možeš da dođeš do šire publike. Tako je i sa filmom, tehnologija je donela određenu demokratiju u  proces snimanja filma, ali ne i u distribuciju.

Uz sve te promene vi uspevate da opstanete u industriji, a svedoci smo da mnogi pokušaju, ali propadnu jako brzo. Da li postoji neki ključ za opstanak?

Ako postoji ja ga ne znam, sve je individualno. Ja znam koje sam ja bitke bio i na koje sam probleme nailazio ali i ja sam se menjao i prilagođavao. Zadnja dva filma su mi natprirodni trileri, a počeo sam sa političkom satirom i komedijom ovde. Ja sebe nisam hteo da ograničim i bio sam otvoren za različite stvari da bih došao do filma. Pitao sam Olivera Stouna, s kojim sam imao čast da radim, da mi objasni šta je recept kako doći do filma. A on kaže „Ne znam, evo ni ja sad ne znam da li ću ikad više uraditi još jedan film.“ Idu ljudi sa stihijom, nosi ih neka sila koju imaju u sebi, ali niko ne može da kaže šta je to. On čak nije dobio priliku da razgovara sa čelnicima studija, hteo je da izloži svoje predloge oko filma Gladijator, kad još nije bilo reditelja. Znači to nije tek bilo ko, to je Oliver Stoun, a nisu mu dali da prođe do direktora studija.

Sada da imate 20 godina, da ste tek završili akademiju, da li biste se usudili da krenete u Ameriku?

Uvek. Uvek je dobro krenuti, a najbolje je roditi se tamo. Mada eto, ne pođe za rukom ni svima koji se rode tamo, video sam mnogo pametnijih i boljih od mene koji su tamo propali i nisu ništa mogli da urade. Sve je to individualno. Jednom sam bio u žiriju festivala u Santa Barbari, i gledao sam holandski film Karakter, debitantski film jednog reditelja. Izuzetan film, mi mu damo nagradu, a on posle osvoji i Oskara za najbolji strani film. Robert Redford je odmah uzeo tog reditelja pod svoje, reditelja koji odlično govori engleski, ima iskustvo, i krenu da razvijaju film. Sve ide dobro, ali prolaze godine, i u četvrtoj godini razvoja projekta pojavljuje se Bred Pit koji hoće da glumi u filmu. Naravno on odmah najuri režisera i dovede Toni Skota da režira. I taj dečko se vrati u Holandiju posle pet godina u Holivudu, sa sve Oskarom i podrškom Roberta Redforda. On je bio mnogo kompatibilniji sa tom industrijom nego neki odavde, ali nije uspeo. Ja sam posle producirao neki projekat, i pošto mi se jako dopada njegov rad, otišao sam u Amsterdam da ga potražim, a on mi se zahvalio i rekao da više nikad ne želi da kroči u Holivud, mislim da posle toga nije više ništa snimio. Surov svet. U filmu je Holivud planina koja se zove Himalaji, i onda je meni lično bilo glupo da kažem eto penjem se na planine a nisam nikad pokušao na Himalaje. Penješ se pa dokle stigneš, stigneš. Život je put, nije cilj.

Imate li neki novi projekat u planu? Da li ste razmišljali o prelasku na televiziju?

Ima ih dosta, imam jedno 4, 5 u planu. To je uvek tako, imaš 5 stvari u planu a odjednom se sastavi šesta. Televiziju sam mogao da radim, ali nije me to privlačilo jer nisam ništa našao što mi se otvorilo. Dva puta sam nešto pokušavao sa HBO-om, ali nije se ostvarilo. Može se desiti da ovde nešto radim za televiziju, izgleda da smo našli nešto što je novo i drugačije i kreativno veliki izazov. Ja to neću režirati ali ću učestvovati u stvaranju i kreiranju. Videćemo šta će biti od toga.